„Stvari vrlo loše stoje, spavaj ima vremena / Kosta lagan na put ode, na put bez povratka“…
Jebiga, sve se više potvrđuje ono zloguko Rambovo proročanstvo: otiš’o je svak’ ‘ko valja… Tako nas je krajem prošlog mjeseca napustio i Kosta iz Novembra. Znam kasnim, trebao sam ovih par redaka napisati odmah po njegovoj smrti, no stalno mi se nešto ispriječilo, od OLJK-a, preko EXIT-a, pa i činjenice da je ljetna fjaka počela i da i ja funkcioniram s trećinom kapaciteta… Ali, bolje ikad no nikad.
Kronološki gledano, a ja volim ići kronološki, moj prvi susret s Kostom odigao se još u bivšoj državi kada se na sceni pojavio bend Studeni Studeni. Mladi, drčni, pjevni i melodični, odmah su skrenuli pozornost na sebe; grupa je 1990. objavila EP s pet pjesama „Čisto kao suza“, svi su ih hvalili, pjesma „Gledaj kako ljubav umire“ bila je i moj hit tjedna negdje u jesen te godine i činilo se da je na pomolu velika karijera. No, jebajiga, to se nije dogodilo: početkom rata u ex-Jugoslaviji Kosta se preselio u Niš i to je bio kraj priče o Studenome.
Ali, ne lezi vraže: Kosta je u Nišu s novom ekipom „preveo“ ime starog benda u Novembar i nastavio tamo gdje je stao, stvarati brzi, melodični punk rock s oštrim, ponekad morbidnim tekstovima. U ono zlo vrijeme 90-ih do glazbe Novembra nisam mogao doći: snimao sam na kasete pjesme koje su se vrtjele po rijetkim rock top listama poput Studija B, spotovi su im se vrtjeli i na TV-u u emisiji „Dodatno ubrzanje“… Tek dosta kasnije nabavit ću sva njihova izdanja, bilo na CD-u bilo u MP3 obliku, ali u ono vrijeme prije Interneta našeg svagdašnjeg i u njegovim počecima, dok se još nije moglo fizički putovati preko granice, to je bilo najviše što sam mogao dobiti.
Prva dva albuma Novembra, „Deguelo“ (1994.) i „Blues južne pruge“ (1997.) sam obožavao, treći album „Licem prema zemlji“ (2000.) mi nije baš sjeo na prvu. Pjesme su bile kompleksnije, zajebanije, tekstovi osobniji i oporkiji, nije bilo hitova na prvu a i pojavio se u nezgodno vrijeme tako da mi je u početku prošao ispod radara. Tek kasnije sam otkrio da je to album velike dubine i mogao je biti početak potpuno novog poglavlja u karijeri benda, ali česte promjene članova kao i, pretpostavljam, veći fokus na obiteljski život i posao, uvjetovali su da bend početkom 2000-ih prestane s radom.
Vratili su se sredinom dekade u svojoj možda i najjačoj postavi (Kosta kao pjevač i basist, oridžidži gitarist Aleksandar Đokić, gitarist Bojan Ranđelović i bubnjar Milan Vidaković) i započeli suradnju s novosadskim SKC-om koji im je objavio album „Radulizam“, album obrada njima dragih pjesama iz vremena bivše države. U to vrijeme sam i upoznao Kostu i odmah smo kliknuli, a kako su se koncertno jako aktivirali, počeo sam ih sve češće pratiti uživo: osim što sam ih nekoliko puta gledao u Novom Sadu samostalno i na festivalima, nastupili su nekoliko puta i u Osijeku zahvaljujući ponajviše Hadžu, bubnjaru Grupe tvog života, kome je Novembar bio jedan od najdražih bendova. U Osijeku će sve skupa nastupiti jedno 4-5 puta; za usporedbu, u Zagrebu su prvi (i jedini) put nastupili prošle godine u KSET-u u sklopu rođendana Terapije.
U Osijeku su nastupili u klubu Exit u svibnju ove godine i to je bio jedan od posljednjih koncerata koje će ikada održati. Propustio sam ga iz dva dobra razloga: nisam bio u Osijeku taj dan i nisam uopće pojma imao da Novembar dolaze u Osijek. A i da sam znao ne znam da li bih otišao: koncerte u Exitu koji počinju pred ponoć već godinama uspješno preskačem, pa bih vjerojatno isto napravio i s njima. A i mislio sam si: Bit će još koncerata kada krene promocija novog albuma. Kako znam pogoditi „u sridu“…
Kosta je bio srčan čovjek ali i srčani bolesnik. Svoj prvi (po nekima drugi) infarkt „fasovao“ je otprilike u isto vrijeme kada i Pera Janjatović, rock kritičar iz Beograda, Zoran Predin iz Lačnog Franza i niže potpisani. Imao ih je više od jednog i upravo su problemi sa zdravljem bili razlog što se Kosta na svirkama ostavio basa i posvetio isključivo pjevanju.
Posljednje što sam čuo od njih bila je obrada „Baj baj bejbi“ KUD Idijota na albumu „Za tebe“, a potom su kao teaser novog albuma pustili sjajnu „Maglu“ s Nikolom Vranjkovićem. I jedna i druga pjesma su mračne i bave se odlaskom na svoj način („U magli nestaju ljudi, plašim se da ubrzo ćeš postati i sam jedan od njih“), kao i novi singl „Sve zaboravljam“ sa stihovima „Kada prođu godine i mene više ne bude / Kada prođu godine mojih reči seti se“ gdje Kosta kao da je zna što će mu se uskoro dogoditi. Pretpostavljam da nije, ali ovakve teorije zavjere uvijek ljepše zvuče, zar ne? J
Grupa se spremala za ljetnu turneju koja je trebala započeti nastupom na novosadskom festivalu Exit prve večeri. Bio sam tamo. Novembar nije. Ali su njihovi sugrađani iz benda Prljave sestre odsvirale posvetu Kosti u obradi „Gledaj kako ljubav umire“ koja je odlično zvučala. Jedan od onih trenutaka po kojima ću pamtiti ovaj EXIT, a nije ih baš bilo mnogo…
Žao mi je što Koste više nema, žao mi je k’o psu ali što je tu je – on je rezervirao kartu u jednom smjeru za crni vlak preko južne pruge, ali život ide dalje. Kostina ostavština ostaje – pet studijskih albuma, jedna kompilacija i jedan album obrada pjesama Novembra u izvedbi drugih izvođača „Tako mlad i tako čist“. I veliko osobno zadovoljstvo što je glazba ovog benda bila važan soundtrack razvoja mog glazbenog ukusa.
A za sam kraj prenosim i intervju koji sam s njim radio na rahmetli Mikrofoniji u, pazi koincidencije!, studenom 2008. u povodu izlaska „Radulizma“. Mnogo se toga može naučiti o njemu iz ovog intervjua, vjerujte mi…
Studeni Hadžo
Interview s Kostom, pjevačem benda Novembar, studeni 2008.
Interview s Kostom je vođen prije njihovog nastupa u novosadskom klubu CK13 kada su promovirali svoj posljednji album «Radulizam» pa smo porazgovarali malo o tom albumu. Razgovor je vođen iznad žestoke kanonade punk rock benda My Fault koji je odmah pored imao tonsku probu…
Hadžo: Dakle, nalazimo se u backstageu kluba CK13 a sa mnom je…
Kosta: Kosta iz benda Novembar.
H: Ovo je intervju povodom vašeg novog albuma «Radulizam» pa krenimo od očitog pitanja: zašto «Radulizam»?
K: Pa, Radule je najveći prijatelj benda. I zato što je način života na koji on živi moja želja da budem i ja tako slobodan duhom, vremenom i svim živim i da se baviš samo muzikom u životu, znači ničim drugim. A pošto mi nismo uspeli u životu a on jeste, lepo je bilo nazvati jedan bezbrižan album bezbrižnim imenom «Radulizam».
H: Znači ti smatraš da je Radule uspio u životu?
K: Da, apsolutno.
H: A što tebe sprečava da dosegneš Radulizam? (smijeh)
K: Sprečava me možda druga sredina, ipak mi nismo iz iste sredine. Ovde se ipak može živeti od muzike ako imaš studio i nešto sviraš, dok je dole južnije to teško. I čak i samo putni trošak koji mi imamo od Niša do ovde je 150 evra u startu.
H: Zašto album obrada?
K: Iz zabave. Znači, nikakva mudrolija, nikakva umetnost, osmišljavanja, hteli smo da se dobro zabavimo i ništa više. Čak je, pošto je tako brzo bio urađen, odmah i snimljen jer ja verujem da sve što čovek napravi u životu treba snimiti. Pa je snimljen i taj album. Neke stvari su ranije snimljene, neke kasnije i onda smo to sve sabrali na jednom mestu. Znači, u principu je sve to bila zabava, ništa specijalno…Jednostavno smo hteli samo da se dobro zabavimo.
H: Koji je bio kriterij pri odabiru pjesama?
K: Pazi, ovde su stvari više vezane uz bendove nego uz pesme, da budemo iskreni. Reći ću ti na primer zašto Pankrti. Ja sam gledao Pankrte 15 puta. Gledao sam ih tri dana tri puta kad je bila promocija «Rdečeg albuma». Volim taj bend, na njemu sam odrastao, i to je meni najbolji ex-jugoslavenski ili jugoslavenski punk bend. Koja je pesma od njih, nije ni bitno. Bitno je samo da ispoštujemo bend.
Renato Metessi, Patrola pa Zvijezde. To je nešto što se nije moglo desiti u Zagrebu da odeš na brucošijadu a da ne bude Renato Metessi. I svi smo se dobro zabavljali i svi smo ga voljeli. Eto. Mi volimo tog čoveka ustvari, to je cela poanta priče.
H: Zašto Fleke?
K: Fleke zato što je gitarista Fleka svirao u Novembru na prvom albumu, a druga stvar, ja kad sam bio u vojsci 80-e godine, po kazni su me poslali u Niš, pitao sam da li ima neki punk bend i neki koncert da može da se ode da se pogleda i rekli su mi: «Da, ima neki koncert na Medicinskom fakultetu». I ja sam došao i pitao tko svira večeras i rekli su mi da svira punk bend Fleke. Tako da je moj prvi koncert u Nišu bio koncert Fleka.
Onda, Prljavo kazalište. Znači, kad smo bili deca i kad se naziralo da će biti punka tu kod nas, tada je izašao njihov singl, «Televizori». To se na onim igrankama u školi, u školskoj dvorani slušalo, znači netko je proturao tu ploču. Onda smo mi imali kao obavezu preko Muzičke omladine da idemo na neke aktivnosti i onda smo išli u pozorište, išli smo na koncertei dobili smo besplatne karte za koncert Prljavog kazališta u Remetincu. Tako da je moj prvi kontakt sa punkom u životu bilo Prljavo kazalište. I snimili su svoj prvi album koji je remek delo za mene. Tako da je meni taj bend uvek ostao u tom sećanju iz rane mladosti kao bitan bend.
H: Bila je kontroverza oko novog albuma upravo zbog toga što se stvar Prljavog kazališta na kraju nije ni našla na njemu.
K: Da, nije se našla i ja verujem kad Jasenko Houra kaže da nije informisan da nije informisan. To sam potpuno siguran. Za to treba da odgovara ZAMP jer ZAMP-u je podnesen službeni zahtev. Da li su oni samoinicijativno odgovorili u njegovo ime, to ne znam. Ja sam se sa Hourom upoznao, on se mene verovatno ne seća, ali ja sam njemu rekao da sam gledao Prljavo kazalište u Remetnicu ’79. i on je rekao: «Ti si jedini čovek koga znam da je bio na tom koncertu». Sedeli smo ispred Ciboninog kluba, tu se neka emisija snimala i mi smo tamo čavrljali i ja sam mu tada rekao da je Prljavo kazalište jedan od bitnijih bendova u mom životu i u mojoj ranoj mladosti. Nevezano, volim ih i dan danas, šta je tu je, kraj priče!
La Strada, to je jedan od bendova pored Pekinške patke zbog kojih smo u Zagrebu moje društvo i ja bežali sa fakulteta i iz škole i išlo se kod drugara Jure i on je svaki puta puštao La Stradu. Meni je to bio užitak, da brišemo sa faksa i slušamo La Stradu. To je to, znaš. Svaki bend ima svoju priču.
H: Jasno. Nisi imao problema s dobivanjem dopuštenja za obradu Azre?
K: Da ti kažem za Azru. Slušaj, zvučat ću patetično ali, slušaj me, najlepše pesme Azre su njihove najsporije i najlaganije pesme. Reći ću ti istinitu priču. Sedeli smo ispred Studentskog centra i čujemo da ima neka svirka. I kaže netko: «Ajmo na svirku». Pitam: «Tko svira?». Kaže: «Azra». Komentar je bio, kako glupo ime za bend, i mi ne odemo. S protokom vremena kad ti pogledaš, i film o Azri sam gledao u Zagrebu, čovek je bio vizionar, veoma inteligentan čovek. I ono što sam u filmu video, svaka njegova pesma imu svoju istinitu priču, svoju stvarnu podlogu.
H: Moram reći da ja, koji nisam iz Zagreba, grad sam počeo upoznavati upravo preko pjesama Azre.
K: To sve šta ti pričam to je ’79. – ’80. Mi smo kasnije krenuli da slušamo Exploited čim je izašao tamo negde ’80-e i tako dalje i malo smo zanemarili to sve ali pokret je stario s protokom vremena. Ti kažeš, «Ono je bila muzika, sve ovo je super, ali ono je bila muzika», znaš. I sad mi je krivo što neke stvari nisam više u životu gled’o, nego sam ih propuštao svesno i namerno, a išao sam na nešto, dobro, možda nije ni bitno šta… (smijeh)
H: Dobro, gledano s distance, lako je biti general poslije bitke. Reci mi, kako je došlo do suradnje sa SKC-om koji je izdavač ovog albuma?
K: Pa, Pećinko i Slađana su došli u Niš da se vidimo i tu se mi upoznamo i tako dalje. Pazi, ja ovo sve radim iz entuzijazma, i oni su entuzijasti…
H: Dobrodošao u klub, ha ha ha!
K: Da, to je znači cela priča, ja ne živim od toga. Mi nismo ni išli kod drugog izdavača, meni je ovo super varijanta. OK su, znaš kad je tebi netko super i ti si njemu super, nema razloga menjati ekipu uopšte.
H: Jasno. Je li ova svirka večeras dio neke veće promotivne turneje, i je li uopće moguće raditi neku turneju?
K: Pa, u Srbiji nemaš mogućnost neke turneje. Veliki bendovi kao Atheist Rap imaju varijante da sviraju po Hrvatskoj, Bosni, i onda možeš kad to sve sabereš da zoveš turneja. Mi smo tu lokalni igrači.
H: Da li se album može naći u prodaji jer sam negdje pročitao da je limitirano izdanje?
K: To sam ja rekao kad su me iz Hrvatske zvali iz nekih novina pa su rekli nešto kao, velika drama, frka, a ja sam im rekao: «Vi nećete ni čuti taj album, izašao je u samo 500 komada od toga već 300 nema». To su mali tiraži baš za ljubitelje punk rocka i rock’n’rolla, znaš.
H: Pitam zato jer se ni vaši raniji albumi ne mogu naći u shopovima.
K: Pa nema ih.
H: Pa znam da ih nema, tražio sam ih (smijeh).
K: Ja sam u Nemačkoj našao jedan i to baš onaj «Blues južne pruge» koji mi treba i 15 evra sam ga platio.
H: Ti paraleno radiš i drugi album Novembra s originalnim stvarima.
K: On je već gotov, još samo treba da se snimi.
H: Kad se očekuje izlazak?
K: Pa, sve u životu kasni, na proleće verovatno.
H: Hoće li biti nekih pomaka u zvuku benda?
K: Da, da, bit će brz punk rock, energičan, i veoma tužan, čudan.
H: Ima li kakvih planova za svirke po Hrvatskoj?
K: Kad bi nas netko pozvao, mi bi otišli. Ja nemam neke kontakte, ne znam ljude, ali ako nas netko pozove, mi ćemo ići.
H: Dolaziš iz Niša, iz južne Srbije. Kakva je situacija tamo s bendovima, sa scenom općenito? To pitam sve bendove koji dolaze iz nekog drugog grada osim Beograda…
K: Slaba je scena u Nišu. Ima klubova, ali mislim da je mentalitet malo čudan. Nitko nema viziju da uradi nešto u srpskom rock’n’rollu, ex-balkanskom, nego se svi žale da nema love, ovo ono. Pa svi smo mi išli i svirali za džabe i kurčili se da bi nešto uradili…Ako netko misli da će od ovakve muzike sebi da stavi nešto u džemper, greši (smijeh).
H: Evo za kraj jedno pitanje koje još nikoga nisam pitao: kad bi mogao nešto promijeniti, nešto u svom životu, što bi to bilo?
K: Auuuuuu…možda bi. Ustvari, ne bi promenio ništa zato što imam porodicu, imam dva sina, znaš, sve super i kad bih sad morao da vraćam onda bih sve to izgubio tako da ne bih ništa promenio. Ali, da zanemarimo sada to. Možda bih živeo u Novom Sadu ali tad nisam znao nikoga tamo, da mogu da sviram sa kumom Radulom. To mi je, onako, bila oduvek želja i često si ja mislim sad ću ja nešto da iskombinujem a onda kažeš samom sebi daj uspori malo, znaš ti gde je Novi Sad…Zajebano za doći.
H: To bi bilo to, hvala i sve najbolje!
zlihadzoponovojase 